Ivan A. Iljin - O dobroti

Ivan A. Iljin - O dobroti

Da bi ocenio dobrotu i shvatio njen kulturni značaj, čovek mora neizostavno sam da je doživi: treba primiti zrak tuđe dobrote i uživati u njemu, i treba osetiti kako zrak moje dobrote ovladava srcem, rečju i delima mog života i obnavlja ga. 
Međutim, možda je još poučnije iskusiti tuđu nedobrotu u njenoj krajnjoj manifestaciji – kao neprijateljstvo, zlobu, mržnju i prezrenje, iskusiti je dugotrajno, svestrano, kao životni sistem, kao beznadežnu, doživotnu atmosferu bitisanja. Baš to je, po svemu sudeći, i dato čoveku dvadesetog veka da bi se otreznio, opametio i obnovio… 

Velika je sreća iskusiti tuđu istinsku dobrotu, poverovati joj, pouzdati se u nju i ne prevariti se… Ona uvek dolazi „nezasluženo“, „nepredviđeno“, ponekad na poziv, ponekad bez poziva; ne iz obaveze, niti po dužnosti, već kao dar koji se daje iz vlastitih pobuda, bespovratno, bez očekivanja uzvratnog dara i nadoknade: „ama baš zabadava… ” I tada, ona u duši, nehotično, pokreće pitanje: „Zar je to zaista moguće? Zar u svetu postoji i takva stihija? I ako postoji, zašto svi nismo deo nje i ne uživamo u njoj?“ Jer, to je – sasvim drugačiji, sasvim novi život, pravi, veseo, svetao; i posle nje, bez nje – sve se čini sumorno, tužno, pogrešno, surovo i jedva podnošljivo…

Tuđa dobrota je, istovremeno, poziv i obećanje i ispunjenje obećanog; naslućivanje nečeg velikog čemu se, čak, odmah ne veruje; toplina od koje se srce zagreva i odmah reaguje: jer se u njemu odmah bude – zbunjenost i zahvalnost, i ljubav, i nova očiglednost koja nas uverava u postojanje sveobuhvatne stihije jevanđelskog obećanja…

Čovek koji ovo jednom iskusi ne može (ranije ili kasnije, uverljivo ili neuverljivo), a da ne odgovori svojom dobrotom, svojim zrakom, „poslatim“ u svet, koji je „saučestvujući“ i „obavezujući“. I taj odgovor će iz njega izaći tim ranije, tim uverljivije i plodotvornije, što on manje bude robovao okamenjujućoj ogorčenosti i lažnom stidu.

Velika je to sreća – osetiti u svom srcu oganj dobrote i pustiti mu na volju u životu. U tom trenu, u tim časovima, čovek u sebi otkriva ono „najbolje“, njegovo srce peva, a instinkt doživljava preobražaj: otvara se njegova poslednja dubina, on više nije sam, njegovo samoosećanje se širi do granica živog i stradajućeg sveta. Zaboravlja se na „ja“ i na „svoje“; nestaje „tuđe“ pošto ono postaje „moje“. I, za neprijateljstvo i mržnju, u duši više nema mesta.  


* * *

Kada gledamo u oči istinski dobrom čoveku, mi vidimo kako iz njih zrači blaga svetlost koja prihvata, saoseća i greje. U njima nema podozrivosti i osude, nema surovosti i odbojnosti. U njima srećemo saosećajno pitanje o našem životnom bremenu i stradanju. Mi ne vidimo oštar, prodoran zrak ispitivačke i zahtevne duše, već blagi sjaj koji kao da dopire iz prozora rodne kuće. To dira i teši, smiruje, uspokojava i pruža olakšanje. I mi se sa ushićenjem pitamo kako je moguće da ono što je daleko, odjednom izgleda blisko, a tuđe – srodno? Kako je moguća ljubav prema neznancu? Kako se nešto, što je tako neobično i malo verovatno, može ostvariti tako očigledno?



Izvor: Ivan A. Iljin, 
Pogled u daljinu: Knjiga promišljanja i nadanja





No comments

Post a comment

Error 404

The page you were looking for, could not be found. You may have typed the address incorrectly or you may have used an outdated link.

Go to Homepage